Ko je bio Nenad Radojčić?

25.8.1998. – pre 28 godina, moj otac, Nenad Radojčić, ranjen je na Kosovu, tada kao pripadnik Specijalne Antiterorističke Jedinice. Momenat koji je promenio trajektoriju moje porodice, dan koji, da nije preživeo, ja se ne bih rodila.

Zašto je moj prvi blog o mom ocu? Zato što smo ovaj dan slavili kao njegov drugi rođendan i zato što je meni ostao u pamćenju kao dan za slavlje, preporod, novi početak, iako on sa nama nije od 11. Septembra 2015. godine. Ovo je ujedno i dan od kada će moj sajt i sve ono u šta verujem postati deo mog dugoročnog digitalnog otiska.

Moj prvi blog je o Nenadu i zato što su njegova smrt i njegov život umnogome definisali ono ko sam ja i šta su za mene zdravlje, sreća, život. Moj tata, moj zmaj, moja snaga, večiti neiscrpni izvor inspiracije i motivacije, ljubavi i tuge.

A od 10.08.2026. i posthumno, a za mene doživotno, urezan u Adnen Enterprises.

Nenad Radojčić – Biografija u Malom

Rođen 30.08.1967. godine u Prištini, prvi sin majke Milijanke i oca Đorđa, a tri godine kasnije i stariji brat Bojana.

Završio je Vojnu Gimnaziju u Mostaru a kasnije i Vojnu Akademiju u Zadru za RV i PVO.

2000. godine postaje i Profesor sociologije diplomom Univerziteta u Prištini – Filozofski fakultet – odsek za sociologiju i filozofiju.

Nakon završene akademije, radio je u vojsci, a zatim u Prištinskom SAJ-u do ranjavanja. Nakon bombardovanja, moji su se preselili u Prokuplje, a zatim 2002. godine u Niš, gde sam se ja prethodne godine i rodila.

Dok je veliki deo života mog oca definisala karijera u vojsci, SAJ-u i policiji, ja sam ipak više tu da pričam o tome kakav je on čovek bio i šta je voleo, koga je voleo, za šta je živeo.

IPSC Karijera.

Ako nešto može da se meri sa ljubavlju koju je osećao prema svojoj deci, to je ljubav prema vatrenom oružju. Neću da kažem da je bila borba, ali smo se na neki način sestre i ja borile sa pištoljima za prevlast u tatinom srcu.

U zavisnosti od sezone takmičenja, možete misliti ko je pobeđivao.

Dom su mi uvek krasili pehari i medalje sa brojnih takmičenja. Bio je prvak Jugoslavije, član reprezentacije Srbije u IPSC-u, a do smrti i međunarodni sudija. Tek poslednjih godina je počeo da se bavi i balistikom za hladno i vatreno oružje.

Neka takmičenja koja najviše pamtim kao „highlights" ove karijere bila su Svetsko prvenstvo u Južnoafričkoj Republici 2002., zatim Evropsko prvenstvo u Portugaliji 2013. godine i Svetsko prvenstvo u Orlandu (USA) – 2014 IPSC Handgun World Shoot – 2014. godine.

Tata i, bar u duši, Deda.

Za moju sestru Nataliju:

"Stena od čoveka i uvek tu kada treba da sasluša."

Najstarija ćerka, moja sestra Olga kaže:

"Najveći um svih vremena!"

Moja majka, Glorija, kaže:

"Čovek velikog srca i jedan od najpametnijih muškaraca koje sam srela."

Za mene:

"Bio je strog kada je to bilo potrebno ali je najčešće bio veseo i, za mene, vrhunac emocionalne inteligencije jednog oca."

Nažalost, nije doživeo da drži svoje unuke, Mionu i Iskru.

Nenad, Moj Otac.

E sad, od onih sam koji svoju babu nikad nisu zvali baka nego baba, a majku sam uvek dozivala „majka", nikad mama. I tako, dok sam svog oca dozivala „tata", o njemu nikada nisam pričala kao o tati, nego o ocu. Nadam se da to ima smisla.

Ujutru, pre posla, moj otac je pio šoljicu kafe i čašicu rakije uz muziku, najčešće je to bila filmska muzika:

Nenad Radojcic Jutarnja Kafa i Rakija

Voleo je naučnu fantastiku, vasionu, vanzemaljce, drevne kulture. Vodio me je u bioskop, provodili smo dane gledajući Drevne Vanzemaljce, Pawn Stars, Nacionalnu Geografiju. Poslednji filmovi koje smo gledali zajedno u bioskopu bili su Edge of Tomorrow i Riddick.

Neka od mojih najranijih sećanja bili su česti odlasci do video kluba po filmove: Lord of the Rings, Star Wars, Pitch Black, Kill Bill. Porodično vreme je najčešće bilo i provedeno gledajući filmove.

Takođe je voleo konje i najlepša sećanja su mi sa jahanja.

Kada bi uzeo odmor, pravio nam je prženice za doručak i svoje famozne pržene pečurke za ručak.

Moj otac nije imao društvene mreže, koristio je isti Sony Ericsson 11 godina na dirke kog je i sam popravljao iglom i pincetom. Kada mu je moja majka kupila iPhone, prodao ga je i kupio takmičarski pištolj :D

Na terasi je često čistio pištolj, to mu je bio momenat mira i koncentracije.

Živeo je sa metkom u plućima. Teško ranjen i 90% invalid, moj otac je za života svakodnevno trčao pored reke Nišave i trenirao jer mu je od posledica ranjavanja okoštavala kičma.

Da je stao sa treningom, završio bi u krevetu. Eto, odatle moja motivacija da ne nalazim sebi izgovore.

Moj otac je stradao 2.9.2015. u centru Niša na ulici, oboren udarcem autobusa. Kako je video autobus u poslednjem momentu, kao pešak, izmakao se i retrovizor ga je udario u glavu. On je pao.

Na telu nije imao vidljivih povreda. Stavljen je u veštačku komu iz koje su ga jednom probudili, krenuo je da se bori, a posle se nije probudio. Polako su počeli da mu otkazuju sistemi organa zbog razdvajanja moždanih sinapsi od siline udarca u glavu.

Preminuo je 9 dana kasnije od povreda glave na dan Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja.

Dan pre, pozvali su nas da se oprostimo. U hodniku ispred intenzivne nege smo svi odjednom čuli njegov glas i reč „Glorija." Svi smo se okrenuli, doktor je ušao unutra, međutim on je i dalje spavao. On se tada oprostio zapravo, a telo nas je sutradan napustilo.

To je ujedno i poslednji put kada sam čula njegov glas. Nemam snimak na kom priča, samo polovična sećanja i po neki san gde, kada se sećam onoga što mi je rekao, znam da je to bio on.

Večno u sećanju ljudi koji su ga voleli. Sada, ovekovečen ovim blogom i nastavkom moje karijere.

‍

‍

‍

"Budi bolji od prethodnog sebe"