Bikini Fitness i Hašimoto: 10 Stvari Koje Sam Naučila Tokom Bodibilding Pripreme

Deveti Maj 2026. godine. 7 sati ujutru. Peri kosu, suši kosu, loknaj kosu, šminkaj se, sredi se, farbaj telo. Farbaj telo? Da, farbaj telo. Bikini fitness, divizija ženskog bodibildinga u IFBB tek aktivna od 2010. godine. Moj san od srednje škole, ostvaren. Jednom, za sada, pa opet nekad kad mi život to ponovo dozvoli.

Ko me zna dugo, zna da sam uvek volela teretanu. Trenirala sam košarku, plivanje, odbojku, ples. Ali teretanu sam toliko volela da me je drugarica u srednjoj zvala Jana Teretana. Srednja škola, 17 godina, ja posle druge smene svakodnevno u teretanu, 100 kila 1RM na čučnju. Haos.

I tako pod uticajem interneta, uđem ja u svet ženskog fitnessa, opčinjena ruskinjama u IFBB savezu koje se bave bikini fitnesom. 7 godina kasnije, eto mene, na Balkan Cup-u u Kragujevcu, srebrna medalja, sa sve Hašimotom.

Šta imam od toga? Monetarno, ništa. Imam kupaći, uspomene, slike, i sve ono što sam naučila usput a što ću da pamtim i primenjujem do kraja života jer itekako treba da znači svakome ko se bori sa viškom kilograma, a kamo li nekome sa Hašimotom ko ima malo naprednije ciljeve.

10 stvari koje sam naučila o Hašimotu tokom bodibilding pripreme

#1 Ishrana i trening, zamisli, pomažu.

Ono što je glavni zaključak priloženog iskustva je sledeće. Za 6 meseci pripreme do poslednjeg rezanja masnoće, meni je inflamacija u organizmu u potpunosti otklonjena. Elitna ishrana, 0 inflamatornih namirnica, elitna suplementacija.

Menstruacija u dan tačna, bez PMS-a, bez menstrualnih bolova, bez problema, bez Hašimoto simptoma. Da bih došla u tu fazu, bilo je puno odricanja. Trening, pored neinflamatorne ishrane, mnogo pomaže za Hašimoto jer luči hormone sreće i smanjuje insulinsku osetljivost.

Dakle jedino čega se nisam odrekla tokom pripreme - sebe i svog zdravlja.

#2 Rutina je pola posla.

Ništa ne bi to bilo toliko dobro, efektno ni moguće bez rutine. Znalo se - ustaješ, Letroks, kardio, doručak, posao, ručak, posao, obrok pre treninga, trening, obrok posle treninga, posao, obrok pred spavanje, posao, spavanje.

I tako svakodnevno, kao robot, sa svim stabilnim parametrima, generalno prezadovoljna sobom i svojim stanjem, dokazala da rutina itekako znači. Da nemam društveni život, posao od kog treba da živim i mesta na koje treba da odem, mogla bih tako doživotno.

Ali, 100% davanja na jednu stranu će uvek oduzimati na drugim mestima, i to te kad tad sustigne.

#3 Kortizol za dva dana može da uništi ono sto gradiš 2 nedelje.

Ovo je verovatno najbolnija lekcija sa cele liste, i jedina koju nisam naučila iz knjige nego na svojoj koži.

Kortizol ne pravi razliku između toga da li si u deficitu, da li si se posvađala sa nekim, da li si spavala četiri sata ili ti je rok na poslu sutra. Njemu je sve isto. Telo registruje pritisak i reaguje.

Kod nas sa Hašimotom, taj odgovor je uvek malo glasniji nego kod ostalih. Dva loša dana, i vraća se sve ono što sam mislila da sam rešila. Zadržavanje vode, oteklo lice, vaga koja stoji ili ide gore iako je unos isti do grama, umor koji nema veze sa treningom, i onaj osećaj kao da je upala negde ponovo upalila svetlo.

I onda ti treba dve nedelje da to vratiš. Dve nedelje sna, ishrane, discipline i strpljenja da bi popravila ono što si pokvarila za vikend. Matematika je poražavajuća, ali je tačna.

Zato sam u pripremi počela da stres tretiram kao makronutrijent. Kao nešto što se planira, meri i kontroliše. Ne umesto da. Telefon dole uveče. Ništa spektakularno, ali dovoljno da kortizol ne odlučuje umesto mene.

Ako zapamtiš samo jednu stvar sa ove liste, neka bude ova: sa Hašimotom ne izgubiš zbog jednog lošeg obroka. Izgubiš zbog stresa kome si dozvolila da traje. Ne tuci sebe jer si imala cheat meal, nego nastavi dalje sa svojim životom.

#4 Izbacivanje inflamatornih namirnica u velikoj meri otklanja simptome bolesti.

Da se vratimo na poentu broj #1. Činjenica je, naučno neosporiva, praktično dokazana.

I pre pripreme, prvo od dijagnoze sa čime sam krenula je bila neinflamatorna ishrana. Dakle odsustvo svih namirnica koje sa Hašimotom nisu preporučene za konzumiranje izuzev nekoliko izuzetaka koji meni lično ne smetaju a koje sam razotkrila autoimunim protokolom (o tome posebna objava).

U mom besplatnom vodiču, to je jedna od stvari koje pokrivam. Koje su to inflamatorne namirnice ukratko i kako mogu postepeno da se razotkriju intolerancije.

Nažalost, to što treba da izbaciš treba da bude svesna i u nekoj meri doživotna odluka.

#5 Izbacivanje inflamatornih namirnica i rutina padaju u vodu ako ne spavas dovoljno.

San je možda, pored kontrole kortizola, najbitniji faktor. 5 sati sna i posle litar kafe da se održiš operativnom će kad tad da te stignu. I veruj mi da znam koliko je LUKSUZ spavati dovoljno kad imaš previše obaveza. U bodibildingu, da bi bila funkcionalna i pored 2 treninga dnevno i sati provedenih u kuhinji svake nedelje, san se ne pregovara.

Zašto? Na Hašimoto nivou, reguliše imuni sistem, hormone štitne žlezde, reguliše nivo šećera u krvi, i spušta inflamaciju.

Na nivou treninga, isceljuje mišićna vlakna, pomaže u sintezi proteina, vraća glikogen, i daje snagu za treninge.

Dakle, ako ne spavaš dovoljno, zbog toga pate i imunitet, hormoni, krvna slika, skače inflamacija, ne prolazi ti upala -> dakle, sve ostalo manje-više nema toliko održivog smisla.

A to koliko je san bitan osetiš tek kada sve ostalo radiš kako treba i opet ne vidiš rezultat koji želiš jer je to bila karika koja ti je falila.

#6 Ekstrem nikada nije održiv.

Uvek sam se vodila parolom 80:20 za održiv životni stil i 90:10 za neke naprednije rezultate. Dakle 80-90 ispoštuješ plan a ovih 10-20 koliko pokvariš ne može i NEĆE da te poremeti. Međutim, u pripremi moraš biti 100% i to se ne pregovara. Jer u pripremi, 0.1% pravi razliku između 1. i 2. mesta.

Moja najveća muka u celoj priči je što se ja time ne bavim. Nisam trener i nikada to neću biti, to prosto nije bio moj put. Volim svoj posao i sve što radim i generalno mi je posao prioritet. U tih 6 meseci, prioritizovala sam pripremu, a ako se setimo da sam malopre napisala kako ako negde date 100% nešto drugo mora da pati, eto odatle to.

E sad, zašto ekstrem nije održiv? Zato što nije ni namenjen da bude. Da je održiv, svi bi tako živeli. Prvo, stres je za organizam dugoročno. Drugo, puno je to odricanja za nekoga kome to nije prioritet u životu.

Čak i za nekog ko se time bavi i od toga zarađuje, priprema ne traje duže od predviđenog perioda. Shodno tome, postoje 3 razloga zbog kojih sam htela da se takmičim iako sam znala da upadam u ekstrem:

#1 O tome sanjam od srednje škole, istinski volim taj sport (muški bodibilding pogotovo) - i takmičiću se nekad opet, kad nemam ovoliko obaveza

#2 Htela sam da vama koje imate Hašimoto dokažem da normalan život nije bauk ako je i ekstrem dostižan za koji velika većina smatra da sa Hašimotom nije dostižan

#3 Iz taštine jer volim lepo da izgledam, zamisli :D

#7 Suplementacija u svakom slučaju treba da bude prioritet.

Svaki bilder u svom arsenalu ima sve moguće suplemente. Ajde baš, ne sve, ali one koji su neophodni.

Zašto? Jer je bodibilding ishrana limitirana te je nemoguće kroz te namirnice uneti potrebne mikronutrijente a da telo zbog preteranog treninga i deficita ne pati.

Da napravimo malu paralelu sa Hašimotom - isto tako zbog limitiranog unosa namirnica nije uvek moguće postići optimalne nivoe mikronutrijenata te je suplementacija i često jedna od prvih tema sa kojom se susrećemo uz dijagnozu.

Za Hašimoto borce, brazilski orah jeste možda Selen, ali za bildera je "masnoća, kalorije, i selen".

#8 Uvek treba piti dovoljno tečnosti.

Znam, zvuči kao savet sa poleđine flašice. Ali kad sam prvi put ozbiljno počela da merim koliko vode popijem u toku dana, shvatila sam da sam godinama funkcionisala na pola onoga što mi treba.

U pripremi je voda bila obavezna stavka na spisku kao i svaki obrok. Tri litra minimum, po protokolu promene. I razlika se videla u svemu: u varenju, u koži, u tome kako mi je bilo na treningu, u tome koliko sam bila naduta.

Kod Hašimota, usporen metabolizam vrlo često ide u paketu sa usporenom probavom i zatvorom, a bez dovoljno tečnosti to postaje začaran krug. Voda pomaže i jetri i bubrezima da izbace ono što treba, a jetra je mesto gde se dobar deo T4 pretvara u T3. Dakle nije to samo "pij vodu jer je zdravo".

Jedna stvar koju sam naučila usput: nije stvar samo u litrima. Ako piješ mnogo vode a ne unosiš dovoljno soli i minerala, ti je samo izbacuješ. Meni je prava razlika bila kad sam prestala da se plašim kvalitetne soli u ishrani i kad sam počela da vodim računa o elektrolitima, pogotovo u danima kad sam se preznojavala na dva treninga.

I da, Letroks se pije sa čašom vode na prazan stomak, a ne sa dva gutljaja usput. To je isto voda.

#9 Izvori ugljenih hidrata i raspored hidrata po obrocima su ključni.

Ovo je tačka na kojoj mi je pao mrak kad sam shvatila koliko sam godina pre toga grešila.

Kad dobiješ dijagnozu, prvo što na internetu pročitaš je da izbaciš gluten. Pa onda i hidrate. Pa onda i voće. Pa se na kraju nađeš na nekom režimu gde jedeš jaja i brokoli i pitaš se zašto ti je stalno hladno, zašto ti kosa opada i zašto ne možeš da ustaneš iz kreveta. A da, brokoli ni ne smeš da jedeš.

Hidrati nisu neprijatelj. Loši izvori hidrata jesu.

Dok gluten jeste loš izvor jer je inflamatorna namirnica, svi hidrati definitivno nisu. U pripremi sam jela hidrate skoro svakog dana, u skladu sa protokolom. Pirinač (integralni), batat, voće. Ono što se menjalo nije bila toliko količina koliko raspored. Najveći deo je išao oko treninga: obrok pre da imam od čega da treniram, i obrok posle da vratim glikogen i da telo krene da se oporavlja. Ostatak je bio ravnomerno raspoređen kroz dan, uvek uz protein i masti. Nikad hidrati sami.

Zašto je to bitno baš nama? Zato što skokovi i padovi šećera u krvi nisu samo pitanje energije. Svaki taj pad je stres za organizam, a stres znači kortizol, a kortizol znači sve ono iz tačke #3. I zato što telu treba dovoljno hidrata da bi konverzija T4 u T3 uopšte išla kako treba. Predugo držanje na preniskim hidratima je jedna od najbržih prečica do toga da se osećaš gore nego pre nego što si uopšte krenula.

Dok keto zbog odsustva velikog broja inflamatornih namirnica jeste privremeno rešenje, nije nikako na duge staze.

Dakle: pitanje nikad nije da li hidrati. Pitanje je koji, koliko i kada.

#10 Sve dok su sa Hašimotom moguće i neverovatne stvari, jedan prosečan normalan život je itekako dostižan.

Ovo je poenta zbog koje sam i pisala ovaj tekst.

Ja se nisam popela na tu binu zato što sam neki izuzetak. Nisam. Imam istu dijagnozu koju imaš i ti, isti Letroks ujutru, iste dane kad mi je teško da ustanem i kad mi je sve teško.

Razlika je bila u tome što sam šest meseci dosledno radila stvari sa ove liste, i telo mi je uzvratilo.

I sad da budemo iskrene: tebi verovatno ne treba bina. Tebi treba da se probudiš bez osećaja da te je neko pregazio. Da ti menstruacija dođe na vreme. Da ti ne otiče lice. Da imaš energije za posao, za decu, za svoj život i za sebe. A to je mnogo, mnogo lakše od pripreme. Priprema je ekstrem, i ekstrem se ne živi doživotno. Tvoj normalan život je 80:20, i to je dostižno.

Ako je meni sa Hašimotom bilo moguće da za šest meseci u potpunosti sklonim inflamaciju iz organizma i izađem na binu, onda je tebi moguće da se osećaš dobro u svom svakodnevnom životu. Ne isto teško. Mnogo lakše.

Počni od jedne stvari. Ne od svih deset.

A ako ne znaš od koje, u mom besplatnom vodiču sam sve to razložila na tri nedelje, korak po korak, onako kako bih volela da je neko meni razložio kad sam dobila dijagnozu.

Photo dump:

Tresla sam se kao prut, zrno pirinča od nervoze nisam svarila tog dana, ali bih sve ponovila opet x10.

IFBB Srbija, do narednog puta.